Strah od zubara je realan psihološki problem

Kada se neko plaši buba, letenja, zubara ili bilo čega drugog čega se 99% ljudi ne plaši, obično to doživljavamo kao sitnu razmaženost koja nije vredna diskusije i samo kažemo: „Ma šta ti je, znaš da ti neće biti ništa od toga.“ Međutim, sve te anksioznosti, strahovi i fobije su realne i treba ozbiljno raditi na njihovom prevazilaženju, posebno ako ignorisanje ugrožava zdravlje, kao u slučaju straha od zubara.

U nastavku ćemo problemu straha od zubara prići iz nekoliko uglova:

• Objasnićemo kako strahovi deluju na pojedinca.
• Saznaćemo šta nauka kaže o razlozima zbog kojih dolazi do straha od zubara i kod kojih grupa se češće javlja.
• Podelićemo dobre prakse iz ordinacije za rad sa pacijentima koji se plaše zubara.
• Predočićemo neke od naprednih tehnika koje koriste psiholozi za borbu protiv veoma izraženog straha od zubara.

Sve informacije koje iznosimo dostupne su u naučnim radovima koje smo linkovali na dnu teksta, odnosno reč je o potvrđenim zapažanjima, ne o našem shvatanju straha od zubara. Kao što ćemo videti, problem je daleko ozbiljniji nego što čak i zubari misle, iako se oni svakodnevno suočavaju sa anksioznim pacijentima. Iako su zubari svesni učestalosti problema, samo iz psiholoških studija moguće je sagledati kako strah deluje na samog pacijenta, a bez tog uvida nemoguće je ozbiljno se uhvatiti u koštac sa problemom.

Različiti nivoi straha od zubara

Strah od zubara, kao i drugi strahovi, može se ispoljiti kao anksioznost (najblaži nivo), strah (srednji nivo) ili fobija (najteži nivo).

• Anksioznost je stanje u kome je pacijent nervozan i nefokusiran kada se približava odlasku kod zubara. Mnogi pacijenti uspevaju da prevaziđu svoju anksioznost i da odu kod zubara kada je potrebno, ali zubari moraju koristiti određene tehnike kako bi tretman prošao što glatkije i kako bi se ta anksioznost vremenom smanjivala.
• Strah od zubara je već izraženiji problem, jer svako ko ima strah izbegava odlaske kod zubara, a svaki odlazak doživljava kao traumatičan. Osobama koje imaju strah od zubara potrebna je pomoć najbližih, kao i zubar koji je veoma vešt i talentovan u radu sa ovom grupom pacijenata. Međutim, strah se može prevazići, tako da ovoj grupi pacijenata uglavnom nije potrebna pomoć psihologa.
• Fobija je daleko ređa od anksioznosti i straha i sreće se kod jednog pacijenta na nekoliko stotina, dok se anksioznost ili strah javljaju kod oko 10% pacijenata. Fobični pacijenti ne mogu da izdrže boravak u ordinaciji i njima je potrebna pomoć psihologa, pri čemu je najbolje kada su seanse u samoj ordinaciji. Kada je fobičnom pacijentu potreban hitan zahvat, uvek se koristi sedacija, jer fobični pacijent ne bi mogao da podnese svestan bilo kakav zahvat—paničio bi i mogao da se povredi.

Istraživanja na velikom broju pacijenata, najčešće u formi upitnika, pokazala su da strah od zubara postoji u blažoj formi kod oko 6% pacijenata, u srednjoj formi kod oko 4%, a u težoj formi kod oko 1% pacijenata. Pri tome, većinu težih slučajeva prati izražen strah, ali ne i fobija, odnosno prava fobija je retka. Takođe, postoji velika razlika među pacijentima u najvećoj grupi (anksiozni pacijenti)—kod nekih je anksioznost vrlo blaga, suštinski samo neprijatnost, dok je kod drugih izraženija, pa im je potrebna mala pomoć. Ta pomoć može biti u vidu podsećanja da dođu kada im je zakazan termin, kako ne bi u poslednjem momentu odložili, ili u vidu malih trikova koje zubari mogu koristiti u ordinaciji, o kojima ćemo govoriti kasnije.

Strah od zubara je češći kod žena i mladih

Istraživanja o profilu osoba koje se plaše zubara dovela su do zanimljivih saznanja. Pre svega, strah je češći kod osoba mlađih od 35 godina nego kod starijih, što može biti argument u korist teorije da je strah od zubara posledica traume iz detinjstva – jedne od tri teorije koje objašnjavaju njegov nastanak, o čemu ćemo govoriti kasnije. Naučnici veću prevalenciju straha kod mlađih objašnjavaju time što je u većini slučajeva relativno blag, pa pacijent tokom godina uspeva postepeno da ga prevaziđe i vremenom više ne oseća strah od zubara.

Budući da u ordinaciju Cvejanović neki pacijenti dolaze već tri ili četiri decenije, imali smo priliku da vidimo mnoge slučajeve u kojima je pacijent bio veoma anksiozan u svojim dvadesetim, manje anksiozan u tridesetim i potpuno smiren u četrdesetim.

Ono što nauka trenutno ne može da objasni jeste zašto je strah od zubara češći kod žena. Moguće je da su žene generalno sklonije anksioznosti ili da imaju niži prag bola, ali i da muškarci uspešnije prikrivaju svoju anksioznost jer ne žele da budu viđeni kao slabi. Verovatno je u pitanju kombinacija ovih i drugih faktora, ali statistika jasno pokazuje da je strah od zubara izraženiji kod žena.

Zanimljivo je da ovaj strah nije povezan sa imovinskim stanjem – primećuje se samo blago smanjenje među pacijentima izuzetno dobrog imovinskog statusa. To znači da nije tačna česta predrasuda da osobe iz marginalnih socio-ekonomskih grupa češće osećaju strah od zubara. Ako te osobe ne odlaze redovno kod stomatologa, to nije nužno zbog straha, već zbog drugih faktora – kako ličnih, tako i onih iz okruženja.

Kako nastaje strah od zubara

Postoje tri glavne teorije koje objašnjavaju nastanak straha od zubara: teorija rane traume, teorija bola i multifaktorska teorija.

Teorija rane traume tvrdi da se strah od zubara razvija u detinjstvu, kada su prvi kontakti sa stomatologom neprijatni – bilo zbog fizičkog bola, lošeg ukupnog iskustva ili nesvesnog usvajanja straha od starijih osoba. Zagovornici ove teorije priznaju da je teško dokazati njenu validnost, jer se odrasle osobe često ne sećaju svojih prvih poseta zubaru niti emocija koje su tada doživljavale. Međutim, činjenica da je otpor prema odlasku kod zubara najveći kod dece, nešto manji kod mladih i najmanji kod odraslih sugeriše da su te prve posete za mnogu decu traumatične. Neke osobe vremenom uspevaju da prevaziđu anksioznost, dok kod drugih strah opstaje i u odraslom dobu.

Druga teorija zasnovana je na percepciji bola i tvrdi da strah od zubara proizlazi iz straha od bola. U prilog ovoj teoriji ide činjenica da se pacijenti sa izraženim strahom najviše plaše zubarske bušilice, a odmah zatim igle. Interesantno je da je pamćenje bola kod ovih pacijenata često iskrivljeno – ako ih odmah nakon zahvata pitamo da ocene bol na skali od 1 do 10, mogu reći da je bio 3, ali nakon šest meseci taj isti zahvat opisuju kao bolniji i ocenjuju ga sa 6. Osobe koje bol percipiraju kao intenzivniji nego što jeste, osećaju ga upravo onoliko koliko su se unapred plašile. Drugim rečima, njihov subjektivni osećaj bola se podudara sa očekivanjima, bez obzira na stvarni intenzitet bola. Zato nije naročito korisno reći pacijentu: „Ovo uopšte ne boli“, jer je percepcija bola subjektivna, a prema ovoj teoriji, većina osoba koje se plaše zubara razvila je mehanizme „pozitivne povratne sprege“ – doživljavaju bol jačim nego što jeste i zbog toga se plaše stomatoloških zahvata.

Treća teorija, koja možda daje najkompletnije objašnjenje, jeste multifaktorska teorija. Ona strah od zubara tumači kao rezultat kombinacije dentalnih, individualnih i faktora okoline:

• Dentalni faktori uključuju loše zdravlje zuba, osetljivost na bol i druge biološke karakteristike pacijenta. Na primer, osobe koje često imaju problema sa karijesom često se plaše zubara jer znaju da ih čeka mnogo bušenja, pa je u tom smislu njihov strah u određenoj meri opravdan.
• Individualni faktori su psihološki aspekti – subjektivni strah, percepcija bola, traume iz detinjstva i slično.
• Faktori okoline su svi spoljašnji uticaji koji održavaju strah od zubara – od ignorisanja problema od strane najbližih (jer znaju da osoba ne voli da priča o tome), preko negativnih priča o stomatolozima, pa do promovisanih „alternativnih metoda“ za rešavanje dentalnih problema.

Finansijski problemi ne mogu se smatrati uzrokom straha od zubara, jer strah i odlaganje odlazaka kod stomatologa nisu isto. U Srbiji danas većina pacijenata ide kod privatnih zubara, što je u gradovima smanjilo pritisak na stomatologe u domovima zdravlja, pa su njihove usluge sada dostupnije i kvalitetnije nego ranije. Zbog toga finansijski razlozi često nisu pravi uzrok izbegavanja stomatologa, već samo izgovor koji prikriva osnovni problem – strah od zubara, koji se prema ovoj teoriji svrstava u individualne faktore.

Začarani krug straha

Bez obzira koja je teorija tačna, kod svakog pacijenta koji se plaši zubara, pre svega kod težih slučajeva, možemo videti začarani krug koji čini odlazak kod zubara sve težim i težim:

NEODLAZAK KOD ZUBARA → LOŠE STANJE ZUBA → OSEĆAJ SRAMOTE, LIČNE KRIVICE

Jednostavno, neodlazak kod zubara vodi lošem stanju zuba, koje zatim vodi osećaju sramote i krivice, a onda taj osećaj, zajedno sa strahom od zubara, utiče na pacijenta tako da unedogled odlaže odlazak kod zubara, sve dok ne dođe do urgentne potrebe, kao što je apsces. Neki pacijenti će ignorisati čak i urgentna stanja, pokušavajući da bol uklone medikamentima.

Začarani krug je veoma čest, ali ne postoji kod svih pacijenata, posebno kod onih čije stanje zuba nije loše i nemaju osećaj krivice, ali im je potrebno mnogo ohrabrivanja da odu kod zubara, i to svaki put. To su pacijenti koji bi verovatno upali u začarani krug da nemaju podršku porodice i prijatelja koji ih ohrabruju da idu kod zubara, a ima i onih koji su blago anksiozni, ali ipak će otići kod zubara kada osete bol, jer želja da bol nestane je jača od anksioznosti. U našoj praksi viđamo i interesantan slučaj osoba koje su se izborile sa svojim strahom tek pod velikim pritiskom okoline, kada je potreban Hollywood smile ili ALL ON 6 rad, ali tada, kada dođu, ponašaju se relativno opušteno. Naša je pretpostavka da su to pacijenti koji su u nekom momentu prelomili i oslobodili se straha, ali u većini slučajeva tada je uglavnom već načinjena velika šteta, tako da je tu ponovo veoma važna uloga okoline da se pomogne pacijentima čiji strah nije toliko jak da ga pobede.

Kako pomoći pacijentima koji se plaše zubara?

Kada je reč o anksioznosti i blažim oblicima straha, u samoj stomatološkoj ordinaciji moguće je pomoći pacijentu da obuzda svoj strah. Pre svega, potrebno je na vreme primetiti koji pacijent je uplašen, jer oko polovine pacijenata to neće priznati. Već posle prvog pomeranja termina sumnjamo na strah od zubara, jer ko zaista nije želeo da dođe, on nikada ni ne bi zakazao, već od otkazivanja dolazi ili iz objektivnih razloga ili zbog straha koji je prevladao u poslednjem momentu. Zato uvek posvećujemo dodatnu pažnju novim pacijentima koji pomeraju termine, zovemo ih, pitamo kako su i pokušavamo preko telefona da ustanovimo da li postoji strah. Ako se pacijent plaši, dobiće jedan od prvih termina ujutru kako ne bi morao da čeka u čekaonici i kako bi se skratio deo dana pred odlazak kod zubara, kada su pacijenti posebno anksiozni. Savetujemo i da anksiozni pacijenti dođu sa pratnjom, jer će im razgovor pri dolasku skrenuti misli, a pratnja ne mora da čeka, već samo da pravi društvo pri dolasku. Kada pacijent dođe prvi put sa pratnjom, nevezano za naš predlog, to je uglavnom znak da se radi o anksioznom pacijentu.

Kada novi pacijent dođe u ordinaciju, postojanje straha moguće je utvrditi po nervozi, oznojenim dlanovima, po tome da li pacijent premalo ili previše priča, migolji se u stolici i slično. Čak i ako tek tada, kada je pacijent već u stolici, primetimo da postoji strah, nije kasno da pomognemo pacijentu.

Ovde se postavlja pitanje da li je dobro temeljno razgovarati o zahvatu sa pacijentom. Sa jedne strane, sam boravak u ordinaciji je za anksioznog pacijenta neprijatan, što je argument za skraćivanje razgovora, ali postoji i argument za davanje detaljnih objašnjenja. Suštinski, sve zavisi od načina na koji se pacijent bori sa svojim strahom. Sa životnim nedaćama, uključujući čak i najteže bolesti, čovek se najčešće bori na dva načina: umanjivanjem problema ili ozbiljnim interesovanjem. Pritom, umanjivanje ne mora značiti ignorisanje, već ima razne oblike, od šale na sopstveni račun pa do nalaženja neke alternativne teorije. Može zvučati neobično da pacijenti koji se plaše zubara jesu vrlo zainteresovani za svoj problem, ali to je potpuno istinito, jer kada ti pacijenti dođu kod nas, oni daleko više znaju o svom stanju nego prosečan pacijent.

U svakom slučaju, savet je da sa pacijentima koji umanjuju važnost odmah pređemo na zahvat, jer oni ustvari samo žele što pre da odu, a pacijentima koji se interesuju treba zaista dati sva objašnjenja, jer to će im uliti sigurnost da su u pravim rukama. Čak i ako se uvod skraćuje, moramo objasniti pacijentu da će njemu posle zahvata biti bolje nego što mu je bilo pre poslednjeg pogoršanja, odnosno da zahvat nije samo način da se zaustavi pogoršanje, već da će zahvat učiniti da se situacija značajno popravi. Ovo može delovati očigledno, ali mnogi pacijenti koji se plaše zubara, to racionalizuju kroz ubeđenje da njima „nema pomoći“, i dužnost lekara je da ih mora razuveriti.

Tehnike umanjivanja straha tokom zahvata

Kada se u samoj ordinaciji primene neki od sledećih saveta, rezultat je odličan u oko dve trećine slučajeva, čak i ako se nismo posebno spremali sa pacijentom i razgovarali sa njim:

• Ako je zubar opušten i nema atmosfere žurbe u ordinaciji, a posebno ako se reč o malim ordinacijama u kojima su samo lekar i jedan pacijent, vežbe koncentracije i disanja veoma pomažu. Naravno, sam lekar mora da bude dobar instruktor i nekim lekarima ne leži ova uloga, ali lekari koji znaju ponešto o tehnikama opuštanja i koriste ih sa pacijentima postižu vrlo dobre rezultate.
• Skretanje pažnje je jedan od najstarijih lekarskih trikova i često daje dobre rezultate. Zgodno je ako je TV uključen u ordinaciji, ako lekar vodi neki monolog ili ako se vodi diskusija među prisutnima. Pritom, budući da pacijent tokom zahvata ne može da govori, dovoljno je da samo klimne ili odmahne glavom, ali važno je uključiti ga. Ključno je samo da se ne razgovara o zubima već o bilo čemu drugom.
• Davanje moći pacijentu da utiče na tok zahvata je jedna od najuspešnijih tehnika. Možemo mu reći da uvek kada želi da stanemo, samo podigne ruku, i posle svake faze pitati ga možemo li sada da nastavimo dalje, zatim dati mu neke izbore, npr. da li želi da drži sisaljku ili da li želi da mu promenimo vodu – bilo šta što će barem donekle ostaviti utisak da pacijent ima kontrolu nad zahvatom.
• Tehnika koja se posebno koristi sa decom, ali često ima efekta i sa odraslima, su stalne pohvale. Lekarski tim treba da bude pozitivno iznenađen kako pacijent to dobro podnosi, kako je došao na vreme, kako će zbog toga što je pacijent tako dobar lekar stići kući na večeru, sve to ima efekte na pacijente, jer im potvrđuje da rade pravu stvar i čini im težim da počnu odjednom da otežu i iznose posebne zahteve.
• Uvek se može poseći za sedativima, kao što je diazepam, jer će oni opustiti pacijenta, ali takvi medikamenti ne rešavaju problem. Uvek kada je moguće treba koristiti druge pristupe, jer čak i jednostavne tehnike, poput pohvala ili skretanja pažnje, mogu voditi ka postepenom smanjenju anksioznosti, dok lekovi neće.

 

Rešenja za pacijente sa izraženim strahom: potpuna sedacija i bihejvioralna terapija

Kada kod pacijenta postoji razvijen strah, ali nema potrebe za hitnim intervencijama, preporučuje se bihejvioralno-kognitivna terapija sa psihologom, pri čemu je najbolje da se terapija obavlja u ordinaciji. Svi psihoterapeuti koji su specijalizovali bihejvioralne terapije mogu uspešno da rade sa pacijentima koji imaju strah od zubara, i rezultati se postižu relativno brzo.

Veoma je važno ne terati pacijenta koji ima strah i ima urgentnu potrebu za zahvatom da pobedi svoj strah. U takvim slučajevima rešenje treba da bude intravenska sedacija, tako da se pacijent neće uopšte sećati zahvata. Pacijenti sa strahovima lako pristaju na sedaciju, međutim, u našoj ordinaciji uvek težimo da intravensku sedaciju koristimo samo za Hollywood smile, ALL ON 6 radove i veće hirurgije. Kod manjih zahvata intravenska sedacija je kontraproduktivna, više košta i predstavlja nepotreban rizik (iako je taj rizik 0.01%), te zato ne odobravamo intravensku sedaciju za pacijente sa umerenim strahom, već oni dobijaju jaku oralnu sedaciju uz korišćenje pomoćnih tehnika koje smo već opisali. Naravno, ako se pojavi slučaj osobe koja ima panični strah, a potrebna je hitna intervencija, spremni smo da napravimo izuzetak, ali ne i za pacijente koji su samo anksiozni. Više o sedaciji možete čitati u našem posebnom blogu.

Za kraj, vredi reći da oko polovina pacijenata koji imaju veoma jak strah od zubara, na granici sa fobijom, često imaju i druge psihičke probleme, te je strah od zubara samo jedan njihov aspekt. To mogu biti anksiozni poremećaj, depresija, PTSD, paranoja ili poremećaji uzrokovani zavisnošću od droge. U ovim situacijama neophodna je konsultacija sa psihijatrom pacijenta ili barem sa članom porodice koji ga veoma dobro poznaje, ali zahvati su uvek mogući. Brojne naše kolege koje su karijere provele u ustanovama za mentalno obolele svedoče da su štićenici tih ustanova odlični pacijenti kada se savlada veština rada sa njima i ne postoji nijedan razlog zašto bi trebalo tolerisati da osobe sa psihičkim problemima imaju pored njih i dentalne probleme, odnosno jedna bolest ne sme biti izgovor za drugu, kako za njih tako i za njihove porodice i najbliže.

Izvori

https://pmc.ncbi.nlm.nih.gov/articles/PMC8700242/
http://ssdopen.com/media/articles/The_psychology_of_care_and_cure_in_dental_anxiety.pdf
https://bmcoralhealth.biomedcentral.com/articles/10.1186/s12903-023-03041-8
https://www.sciencedirect.com/topics/neuroscience/dental-anxiety