Pigmentacija, odnosno promena boje zuba, javlja se na jednom ili više zuba, uz najrazličitije moguće uzroke, od pušenja, preko diskoloracije hranom, pa do one koja je uzrokovana lekovima. Ukratko ćemo objasniti sve najčešće razloge za pigmentaciju, uz savete kako se one može sprečiti, da li se može eliminisati, kao i u kojoj meri beljenje zuba može da reši problem nezadovoljavajuće boje zuba.
Ovo pitanje može zvučati besmisleno, poput pitanja „Da li je mleko belo?“, ali u slučaju prirodnih zuba odgovor nije tako jednostavan. Zdrav zub može imati bilo koju boju, od bele, preko svetlo žute i svetlo sive, sve do svetlo crvene.
Ove nijanse najbolje se vide na VITA Classic skali boja zuba, koja je najprihvaćenija u stomatologiji. Nekada je ova skala korišćena za izbor boje krunica, međutim danas se za krunice uglavnom koriste samo boje na levom kraju skale (Bleach boje). Skalu i dalje svakodnevno koristimo, posebno kada se radi samo jedna krunica, pa je potrebno da boja odgovara boji okolnih zuba. Evo kako funkcioniše ova skala, koja sadrži sve najčešće prirodne boje zuba:
Kao što vidimo na skali, što je broj niži to je nijansa svetlija. Boje A1, A2, A3, B1, B2 i B3 su najčešće boje zdravih zuba u praksi, a najbelja prirodna boja nije A1 kao što mnogi misle, već B1! Boje tipa C i D su ređe kod mladih osoba, odnosno zdravi zubi sa starenjem poprimaju te nijanse. Ako je zub tamnji, to ne mora da znači da su zubi tog pacijenta manje zdravi, jer nijansa se može genetski naslediti, može biti efekat načina ishrane, bez ikakvog uticaja na zdravlje, a najčešće je razlika u nijansi jednostavno posledice razlike u godinama. Svakome od nas nijanse se tokom života uglavnom menjaju u okviru iste boje, odnosno A1 tamni u A2 i tako dalje.
Boju zuba uglavnom određuju stanje pelikule i stanje gleđi, što su prva dva sloja zuba, prvi debeo samo 0.001 milimetar a drugi debeo 0.5-2,5mm. Iako je gleđ poluprozirna (više prozirna nego bela), ako ima adekvatnu debljinu i ako nije površinski previše erodirana, tada će će zub delovati belje. Ispod gleđi nalazi se dentin, koji je više žućkast nego beo, i što je gleđ tanja to zub deluje žuće. Dakle, ako su vam zubi žuti, to uglavnom ne znači da su oni „požuteli“ već jednostavno da se gleđ sa godinama stanjila.
Pored stanja gleđi, drugi najvažniji faktor je stanje slojeva naslaga na zubu. Prvi površinski sloj je pelikula, koja se formira već minut nakon pranja zuba, i što se češće zubi peru to je taj sloj tanji. Pelikula nije biofilm, odnosno nema ćelijsku strukturu, jer to je mešavina proteina, lipida i enzima, tek sa po kojom bakterijom u početku. Kada se zubi ne peru redovno i dobro, pelikula je nešto deblja i poprima boju iz hrane, tako da zatamnjuje boju zuba. To zatamnjenje nije previše veliko, samo jedna nijansa, npr. nijansa A2 postaje A3.
Ako se zubi ne peru adekvatno ili se ne peru više sati, preko pelikule nastaje biofilm, koji pored jedinjenja iz tela čoveka (proteini iz pljuvačke, enzimi) sadrži kolonije bakterija i štetne polisaharide koje te bakterije luče i koji ih čine otpornijim na pranje zuba. Boja biofilma je žućkasta, tako da postojanje biofilma pomera percepciju boje zuba ka tamnijim i žućim nijansama. Biofilm je veoma prijemčiv za koloraciju iz spoljne sredine, odnosno poprimanje boja hrane i pića, tako da čak i tanak biofilm može promeniti percipiranu boju zuba čak i za dve nijanse.
Sledeći, manje bitan faktor, jeste debljina dentina, koja se povećava sa godinama. Sekundarni dentin formira se tako što postepeno raste u unutrašnjosti zub, tj. u pulpi, koja se istovremeno smanjuje. Kako je dentin sve deblji, a gleđ sve tanja, to zub deluje tamnije i žuće, što je proces koji se odvija sa starenjem. Konačno, debljina zdravog zuba, koji nije obojen nekim specifičnim procesom, zavisi i fizičkih karakteristika. Ako zubi nisu poravnati, biće više biofilma u udubljenjima i postojaće senke, tamna plomba može uticati na nijansu, ili mogu ostati tragovi bravica posle nošenja fiskne proteze (ne dešava se iskusnim zubarima).
Devitalizovani zub može potpuno promeniti boju
Zub kojem je izvađen živac često vremenom menja boju, naročito ako se nalazi u prednjem delu vilice, gde su zubi tanji i više svetlosti više prolazi kroz njih. Ova promena boje obično se javlja postepeno i može rezultirati nijansom koja odstupa od susednih zuba, najčešće ka sivoj, plavkastoj ili tamno braon. Uzrok ove promene nije sama činjenica da zub više nije vitalan, već to što se nakon lečenja kanala u dentinskim tubulima mogu zadržati mikroskopski ostaci krvi, pigmentisanih materijala ili se vremenom menjaju optička svojstva unutrašnje strukture zuba. Čak i kada je lečenje sprovedeno ispravno i kanal potpuno ispunjen, tamnjenje je moguće — posebno ako je zub prvobitno bio pogođen traumom.
To je tipičan slučaj promene do koje dolazi iznutra, odnosno menja se boja dentina, slično kao kod promene uzrokovane lekovima. To direktno utiče i na način na koji će pigmentacija zuba moći da se sanira, jer dok kod spoljne pigmentacije može pomoći beljenje zuba ili čak i obično skidanje kamenca, kod unutrašnje promene boje koriste se tretmani koji deluju direktno na boju dentina, ne na boju gleđi, o čemu ćemo više reći kasnije.
Uticaj hrane na nijansu zuba se često precenjuje. Ako su vam zubi zdravi možete da jedete i pijete sve što želite, a idealno je ako pritom izbegavate kiselo i slatko. Najdirektniji uticaj na boju zuba imaju pića koja oštećuju gleđ, pre svega gazirani napici, a zatim i slatkiši. Kiseline iz hrane postepeno nagrizaju gleđ, čineći je tanjom, hrapavijom i prozirnijom, a što je gleđ tanja to je zub žući. Šećeri takođe dovode to stvaranja kiselina, samo indirektno, preko metabolizma bakterija.
U teoriji, neka hrana može uticati na nijansu zuba ako se često konzumira, ali ponovo samo u slučaju da se zubi ne peru barem dva puta dnevno. U ovu grupu spadaju čajevi, vino, tamne čorbe, bobičasto voće, soja sos, kurkuma, paradajz sos i druge namirnice sa jakim prirodnim ili veštačkim pigmentima. Kod redovne konzumacije, pigmenti se vezuju za pelikulu i biofilm na zubu, i mogu se postepeno taložiti. Promena boje zuba u ovim slučajevima može dostići čak i dve nijanse, naravno u smislu zatamnjenja, a može se čak promeniti i tip boje (npr iz A u C). Pigmetnacija u retkim slučajevima može nastati i odmah, na primer ako se čaša crnog vina popije u situacijama kada već postoji akumuliran biofilm. Slično se može dogoditi i sa sokom od borovnica ili cveklom, posebno ako su zubi izloženi kiselinama koje su privremeno omekšale gleđ. Takve promene su uglavnom privremene, ali vizuelno mogu delovati izraženo, posebno kada pigment zahvati liniju između zuba ili ivicu uz desni.
Čaj ili kafa mogu ostaviti privremene tragove, ali samo ako postoji znatan biofilm
Promena boje zuba kod pušača nastaje postepeno, ali neminovno. Promenu boje uzrokuju nikotin i katran, koji se talože u slojevima pelikule i biofilma. Oni reaguju sa pljuvačkom i vazuhom, oksidiraju i formiraju žute ili tamnosmeđe mrlje, nekada više a nekada manje ujednačeno.
Promena boje je najveća uz desni i na površinama zuba gde je pranje zuba otežano. Vremenom, ove mrlje mogu postati tamnosmeđe ili gotovo crne, naročito kod dugogodišnjih pušača. Iako su promene površinske, ovaj tip mrlja se veoma teško uklanja, odnosno promene usled pušenja su najupornija vrsta spoljašnjeg uticaja na boju zuba. Pušenje takođe čini površinu zuba matiranom, bez prirodnog sjaja. Kod pušača je češća i pojava zubnog kamenca, koji dodatno privlači pigmente. Pušenje može zatamneti zube za cele tri nijanse od odnosu na prirodnu boju.
Elektronske cigarete, iako ne sadrže katran, takođe mogu uticati na boju zuba. Jedinjenja koja daju aromu i propilen-glikol iz pare mogu ostavljati lepljiv film na zubima, koji olakšava vezivanje spoljašnjih pigmenata iz hrane i pića. Efekat je obično blaži nego kod klasičnih cigareta, ali ipak postoji.
Među promenama boje zuba koje nemaju spoljašnji uzork najčešće su promene izazvane lekovima.. Najpoznatiji primer su antibiotici iz grupe tetraciklina, koji, ako se uzimaju tokom trudnoće ili ranog detinjstva mogu izazvati trajnu sivkastu, braon ili plavičastu diskoloraciju. Kod odraslih osoba, dugotrajna terapija određenim psihijatrijskim lekovima, kao što su antipsihotici, triciklični antidepresivi i neki stabilizatori raspoloženja, može uticati na smanjeno lučenje pljuvačke. Kada su usta suva nema samočišćenja zuba, što postepeno tamni zube. Sličan efekat suvoće usta i zadržavanja pigmenta javlja se i kod antihistaminika, lekova za visok pritisak, antiepileptika i mišićnih relaksanata.
Kod pojedinih osoba beleže se i promene boje zuba nakon dugotrajnog uzimanja suplemenata na bazi gvožđa (npr. sirupi), koji mogu ostaviti tamnosmeđe mrlje, naročito ako se oralno uzimaju bez ispiranja usta. Slično važi i za tečne vitaminske formulacije sa bojama i sirupe protiv kašlja. Sve ove promene su postepene i javljaju se kod osoba koje dugo uzimaju istu terapiju.
Neke droge, posebno metamfetamini i kokain, mogu izazvati tamnu diskoloraciju, često direktnom hemijskom reakcijom sa površinom gleđi, na primer ako se kokain utrljava na desni. Kanabis takođe može doprineti površinskoj pigmentaciji zuba, slično kao kod pušenja.
Bilo da je zub oštećen povredom ili da je otvaran radi lečenja, određena promena boje je česta posledica, jer dolazi do narušavanja prirodne strukture zuba, menjajući način na koji zub reflektuje i propušta svetlost.
Kod jakih udaraca, čak i kada nema loma, zub može promeniti boju zbog promena u pulpi. Povreda može izazvati mikrokrvarenje unutar zuba, a krvni pigmenti se vremenom integrišu u dentin, menjajući boju zuba ka sivoj, ljubičastoj ili tamno braon. U drugim slučajevima dolazi do odumiranja živca, što takođe vodi ka tamnjenju. Zanimljivo je da se boja ne mora promeniti odmah — ponekad se razlika pojavi tek nakon više meseci ili čak godina.
Zubi koji su popravljani plombama takođe mogu menjati boju, u zavisnosti od:
Kod kvalitetnog plombiranja nijansa se pažljivo bira, tako da odgovara ostatku zuba. Ipak, čak i tada može doći do blage neujednačenosti u boji tokom vremena, jer prirodni zub i veštački materijal ne tamne istom brzinom niti se jednako ponašaju na svetlu. Oko same plombe zub može blago promeniti nijansu, odnosno može se pojaviti nešto tamnija linija koja opisuje plombu.
Budući da su uzroci pigmentacije tako različiti, od površinskih do dubinskih promena, nema univerzalnog rešenja. Mnogim osobama se boja zuba značajno poboljša već kada prestanu da puše ili redovno uklanjaju naslage. Ipak, u većini slučajeva beljenje zuba je jedna od opcija o kojoj treba razmišljati, jer može značajno da pomogne, sve dok su desni zdrave i dok gleđ nije potpuno istanjena, što je slučaj uglavnom tek sa navršenih 60 godina.
Ordinacijsko beljenje daje najbolje rezulate, jer koristi sredstva na bazi vodonik-peroksida ili karbamid-peroksida u visokoj koncentraciji. Gel se nanosi direktno na zube, a aktivira se svetlom (LED ili UV), toplotom ili hemijskom reakcijom. Ova procedura prodire kroz gleđ i menja boju dentina, što znači da se postiže izbeljivanje iznutra, a ne samo površinski. Rezultat može biti posvetljivanje zuba za više nijansi (često i 4 nijanse), ali zavisi od početnog stanja zuba i uzroka pigmentacije. Najveći efekat se postiže kod mlađih osoba sa prirodno svetlim zubima koji su potamneli vremenom, kao i kod pacijenata sa jakim površinskim tamnjenjem. Kod mrlja izazvanih lekovima ili kod devitalizovanih zuba, rezultat je ograničen i može zahtevati posebne tehnike.
Kućno beljenje zuba obuhvata trake, gelove i individualne splintove koji se pune sredstvom za beljenje i nose nekoliko sati dnevno tokom 7–14 dana. Koncentracija aktivne supstance je znatno niža nego kod ordinacijskog beljenja, pa je i efekat slabiji. Posvetljenje je moguće za 1–2 nijanse, a rezultat zavisi od redovne i pravilne primene. Prednost kućnog beljenja su dostupnost i cena, ali nedostatak je što se često ne mogu ravnomerno izbeliti svi zubi, posebno ako su zubi nepravilno postavljeni i različite boje. Takođe, trake deluju samo na ravne površine i ne dopiru do međuzubnog prostora ili ivica uz desni, pa rezultat može biti neujednačen.
Paste za izbeljivanje ne predstavljaju samo marketinški trik, jer određeni efekat se zaista može postići. One sadrže blage abrazive ili enzime koji uklanjaju spoljašnje mrlje sa pelikule i biofilma, uz posvetljenje za pola nijanse do jedne nijanse, ali samo kod osoba sa značajnim površinskim pigmentacijama. Paste sa „optical blue“ efektom prelamaju svetlost tako da zub deluje svetlije, dakle bez stvarne promene, čak ni površinske. Paste za izbeljivanje iz višeg cenovnog ranga, poput Hello Smile i sličnih, često sadrže dodatne sastojke kao što su aktivni ugalj, enzimi, biljni ekstrakti ili male količine peroksida. Njihovo delovanje je takođe samo površinsko — one ne menjaju osnovnu nijansu zuba, već uklanjaju mrlje i prebojenosti iz pelikule. Dugotrajno korišćenje abrazivnih pasti se ne proporučuje. Možete ih kupiti povremeno, koristiti dok ih ne potrošite, pa se vratiti na drugi tip paste.
Kao što smo videli, razlozi zbog kojih dolazi do promene boje zuba su mnogobrojni, ali obična poseta zubaru dovoljna je da stomatolog identifikuje razlog i da vam pruži savete za vaš konkretan slučaj. Nekada će to biti beljenje, ali nekada i neće. Na primer, pacijenti nam se recimo ponekad obraćaju jer su zabrinuti što je očnjak malo tamniji, ali to je čest slučaj kada su očnjaci pomalo izbačeni i krupniji, tako da možemo predložiti jedino još temeljnije pranje zuba. Kao i kod 95% drugih stomatoloških problema i pigmentacije zuba je problem koji se sprečava nečim tako jednostavnim i tako osnovnim kao što je kvalitetno pranje zuba.
