Zubni implanti se u današnje vreme nameću kao najbolje stomatoloških rešenja u slučaju gubitka zuba, ali u svakodnevnoj praksi zubni titanijumski šrafovi nisu uvek najbolje opcija za sve situacije. Dentalni zubni implanti predstavljaju skuplju opciju od zubnih keramičkih mostova, dok je i vremenski period za izradu zubnih implanata duži nego za porcelanske mostove. Zubni porcelanski mostovi podrazumevaju zubne krunice koje su međusobno vezane i sa obe strane se oslanjaju na postojeće zube u viličnoj kosti. Da bi se izradio most potrebno je obrusiti susedne zube kako bi oni služili kao nosači. Samim tim, za izradu dentalnog keramičkog mosta je potrebno da i sa jedne i druge strane postoje prirodni zubi u vilici a takođe je potrebno da zubi nosači budućeg mosta budu stabilni u viličnoj kosti, bez prisustva parodontopatije, kako bi izdržali optrerećenje mosta.Tako, može se reći da su zubni mostovi kontraindikovani kod izražene parodontopatije kad je već primećeno klaćenje zuba i kod velikih raspona izmendju zuba kao što je most izmedju trojke i osmice.
Čak i kada pacijent insistira na ugradnji zubnih implantata, postoje situacije kada su porcelanski mostovi bolje rešenje. To su slučajevi kada nema dovoljno vilične kosti za ugradnju implantata, kada su važni nervi i sinusi blizu ili kada je opšte zdravstveno stanje loše odnosno pacijent ima više loših navika.
Sami dentalni mostovi se izrađuju od metalne ili cirkonijumske konstrukcije i planiraju se tako da izdrže opterećenja tokom svakodnevnih životnih aktivnosti. Da bi dentalni most imao višegodišnju perspektivu potrebno je napraviti detaljan plan terapije, kako bi se uzelo u obzir stanje zuba nosača i rastojanje među njima. Zubi koji su pliće u kosti i na većoj udaljenosti (npr. trojka i sedmica) imaju lošiju prognozu nego most od četvorke do šestice. Samo planiranje mosta se radi tako da on blago pritiska desni na mestima gde nedostaju zubi i na taj način simulira osećaj u ustima da tu postoje zubi, a takođe zahvaljujući blagom kontaktu sa desnima nikada ne dolazi do povlačenja desni ispod mosta, sem u slučajevima kada je zubni most izrađen odmah nakon vađenja zuba, što svakako treba izbegavati.
Zubni mostovi takođe se koriste kada se kreira rad iz više delova, odnosno kada pacijent ima nizove prirodnih zuba i niz pozicija na kojima nedostaju zuba. U tim slučajevima, na lokacijama na kojima je potrebno ugraditi nekoliko veštačkih zuba, postavljaju se mostovi na implantima, tako da dva implanta nose most od 3-4 krunice.
Sam zub je vezan za viličnu kost vlaknima i karakterišu ga mikropomeranja, dok zubni implant nakon ugradnje u viličnu kost i nakon njegove koštane intergracije ne vrši mikorpomeranja. Bilo kakvo pomeranje dentalnog veštačkog šrafa je nepoželjno i može dovesti do rasklaćenja i gubitka kosti oko zubnog šrafa. Zahvaljujući prirodnom mikropomeranju zuba, zubno-keramički mostovi velikog raspona ne moraju idealno da legnu na zube jer će uvek vremenom doći do blagog pomeranja zuba. Ipak, postoje slučajevi kada se ugrađuje zubni implant i kasnije povezuje zubnim mostom za prirodan zub, bilo iz finansijskih razloga ili jer ne postoje uslovi za ugradnju potrebnog broja zubnih implanata. U takvim slučajevima savetujem da se prirodan zub devitalizuje, odnosno da se stvori kanal kako bi se zub učvrstio u viličnoj kosti, što poseduje određene prednosti ali i mane koje se predočavaju pacijentu.
Ako zanemarimo finansijski aspekt koji je još uvek na strani zubnih mostova onda je u većini slučajeva ugradnja zubnih implanta bolje i kvalitetnije stomatološko rešenje. Ugradnjom implanata se izbegava brušenje zdravih zuba i osećaj koji pacijent ima sa zubnim implantima je neuporedivo bolji nego sa zubnim mostovima. Međutim, nije u svim situacijama ugradnja implanata bolje rešenje i potrebno je sagledati sve aspekte prilikom donošenja definitivnog plana terapije, kao što su stanje susednih zuba, količina raspoložive kosti, opšte zdravstveno stanje, loše navike i drugo. Za više informacija pogledajte stranu “Dentalni mostovi”.