Zubna proteza fiksirana na lokatore podrazumeva ugradnju između dva i četiri dentalna šrafa po vilici i prikopčavanje dentalne proteze na ugrađene zubne implante. Ključne razlike između proteze na zubnim implantima i fiksnog zubnog rada je u tome što je proteza manje komforna, ali je sa druge strane cenovno povoljnija i može da se skida, što olakšava održavanje.
Razlog zašto je proteza na lokatorima manje komforna je to što na donjoj vilici proteza znatno lošije stoji nego na gornjoj vilici. Može se očekivati povremeno zapadanje hrane, malo pomeranje samog implantskog rada i osećaj koji nije isti u poređenju sa prirodnim zubima. Pacijenti koji su ranije imali obične zubne proteze su po pravilu više nego zadovoljni protezama na lokatorima, ali pacijenti koji su donedavno imali prirodne zube ponekad očekuju više od proteze.
Sama procedura izrade proteze je relativno jednostavna. Idealan broj dentalnih implanata za zubnu protezu na drikerima je četiri na svakoj vilici, ali često se rade i proteze sa tri implanta po vilici. Prva faza izrade dentalne proteze na lokatorima podrazumeva ugradnju dva do četiri zubna implanta, prešivanje dentalnih šrafova i period mirovanja od minimum tri meseca u donjoj i četiri meseca u gornjoj vilici za srastanje titanijumskih šrafova sa viličnom kosti.
U narednoj fazi, zubni implanti se otvaraju, na njih se šrafe lokatori, a u dentalnu protezu se ubacuju prstenovi koji će se zakačiti na implantne lokatore kao drikeri. Nova zubna proteza se uglavnom izrađuje nakon par meseci od ugradnje titanijumskih šrafova, a u međuperiodu se nosi stara zubna proteza koja je mekano podložena nakon ugradnje zubnih šrafova. U određenim slučajevima se može izraditi nova proteza pre ugradnje zubnih titanijumskih implanata i koristiti se u periodu dok zubni implanti srastaju za viličnu kost.
Pomenuli smo već da kod zubne proteze ne morate brinuti o eventualnim komplikacijama, jer ukoliko se dogodi da se titanijumski šraf ne integriše u viličnu kost cela implantno-protezna konstrukcija nastavlja da se drži na preostala tri implanta. Takođe, mnogo je lakše reparirati zubnu protezu ako se nešto dogodi sa samom protezom nego reparirati fiksni cementirani rad. Doduše, ova lakoća održavanja dolazi na uštrb komfora i funkcionalnosti (u odnosu na fiksni rad).
Važno je napomenuti da zubna proteza na lokatorima omogućava lak prelazak sa proteze na fiksni implantni protetski rad, jer je više od polovine šrafova već na mestu.
Proteza na implantima – donja vilici
Proteza na implantima – gornja vilici
Galerija slika proteza na zubnim lokatorima
Do skora je ovo pravilo uglavnom važilo, ali ne više. Zaista, kada nakon analize 3D ortopana uočimo da pacijent nema dovoljnu količinu kosti za ugradnju 6-8 dentalnih implanata, tada se savetuje ugradnja proteze. Međutim, napredak na polju materijala za izradu implanata omogućava nam da implante postavljamo i na mesta koja su ranije bila rizična, i, što je još važnije, napredovale su i tehnike nadoknade kostiju tako da se vilica može uspešno pripremiti za fiksni zubni rad, iako po nešto višoj ceni. Iz godine u godinu sve više pacijenata odlučuje se za fiksni zubni rad i pored inicijalno slabih kostiju ili nedostatka kostiju.
